Zovem se Maja. Imam devet godina i idem u treći razred Osnovne škole Mato Lovrak. Ponekad sam tužna što sam u kolicima, zato što ponekad se moje prijateljice igraju neke igre u kojoj treba hodati. Ali sve znam i odlikašica sam. Naravno, ja ne mogu sve sama, pa mi netko mora pomoći.
Ujutro kad se probudim, zovem mamu. Kažem joj da trebam piškiti i ona me odvede na wc, umije, počešlja i obuče za školu.
Imam dva brata - jednog blizanca, a jednog mlađeg petogodišnjaka. Ipak, bez obzira na godine nas troje se jako dobro slažemo i jako sam sretna što ih imam. Često se igramo Winx, Bratz i drugih igara u kojima ne treba hodanja. Ipak, bez obzira na moj invaliditet mi uvijek nađemo neku zajedničku igru.
Kad dođemo u školu, pozdravim se sa svojim prijateljicama, malo se poigramo i onda me mama stavi u moju posebnu stolicu i zajedno sa svojom asistenticom pripremim se za sat. Moja asistentica mi pomaže i to čini jako dobro.
Pomaže mi pisati na laptop, izvadi mi knjige za određeni predmet, hrani me pod velikim odmorom, pomaže mi crtati pod likovnim i vodi me na wc.
Kad dođe učiteljica, ja je lijepo i pristojno pozdravim i počnemo sa satom. Kad je veliki odmor, asistentica me dogura do klupe prijateljica i onda se igramo zajedno.
Pod likovnim mi pomaže crtati, a pod tjelesnim ponovo me prebaci u kolica i gledam svoje prijatelje kako vježbaju tjelesni u našoj školskoj dvorani.
Prijateljice me jako dobro razumiju i jako se dobro slažu sa mnom i nikada nisam izostavljena i nitko nije zločest prema meni.
Kad dođem kući prvo malo legnem, ali ne spavam. Onda jedem, pa gledam sapunicu Dolina sunca, a popodne Oprezno s anđelom. Kad pogledam sapunicu Dolina sunca onda napišem zadaću i još malo nekad ponovimo za neki test i onda mi mama opere zube i spremim se za spavanje.
Kod kuće imam posebnu spravu za hodanje s kojom jako dobro hodam, a pri čemu mi pomaže moja mama. Često mi dolazi teta Kristina, koja me vježba jer su mi vježbe potrebne, zato jer puno sjedim.
Jako se volim igrati s barbikama. Veseli me pisanje priča. Utorkom dolazim u igraonicu u Maloj kući i tamo pišem priče sa svojom pomagačicom Mihaelom. Ona piše, a ja govorim. Moje priče jako se sviđaju drugima, a često se nalaze na oglasnoj ploči u Udruzi i na njezinim web stranicama. Htjela bih silno jednog dana postati književnica, to je moj najljepši san.
Maja Latinčić, 9 god.
01.12.2009.
PRINCEZA I ZMAJ
Živjela je princeza u svom dvorcu. Zvala se Maja. Onda je došao jedan tužni zmaj i rekao: Ajoj, princezo, jako sam usamljen i tužan. Bi li se htjela igrati sa mnom? Princeza pristane. I oni su zajedno letjeli po nebu, a jedan vitez je bio zaljubljen u princezu. Zvao se Ivan. Baš se šetao pa je mislio malo navratiti u princezin dvorac. Viknuo je: "Princezo, otvori mi!" Kako princeze nije bilo, nitko mu nije otvorio.
Onda je pogledao gore i vidio princezu na zmajevim leđima pa je rekao: "Hajde, siđi, ti napasni zmaju!" Zmaj ga posluša pa se onda spusti na zemlju ispred viteza i vitez kaže: "Moramo se boriti!" Vitez je mislio da je zmaj oteo princezu. Izvadio je štit i mač pa je krenuo na jadnog zmaja. Zmaj tužno zaplače. "Nisam oteo princezu! Samo sam je pozvao da se igra sa mnom, bio sam toliko usamljen."
Ali vitez mu nije povjerovao. "To samo lažeš da bi se izvukao! Ali neće to dugo trajati. Spusti princezu, nitko neće natradati!" Zmaj je zamolio princezu da ona kaže vitezu.
Ona je rekla: "Nije me oteo, samo smo se igrali."
"Aha, oprosti, dragi zmaju, nisam znao da ste se vi samo igrali." Onda princeza predloži da se svi zajedno igraju pa ode obući svoju najdražu haljinu.
ŽIVOT KONJA
Živio nekoć davno farmer i on je imao dvadeset konja. Jedan se konj zvao Oliver, a jedan se konj zvao Cvijet, a jedna se kobila zvala Ružica. Farmer je najviše volio Ružicu. Kad bi stiglo proljeće, farmer bi nahranio Ružicu i zajašio na njoj. Kad su stigli on i Ružica na polje, farmer reče: Ružice, odi po ostale konje kući, a ja ću kositi travu. Kad su došli i ostali konji, farmer naredi da svaki konj mora nešto raditi. Ružica je dobila najlakši posao, da bere jabuke koje su ispale sa stabla. Ružice, pomogni ostalim konjima kad si gotova, kaže farmer i zaputi se kući. Sad ću vas nahraniti, a kad vas nahranim, idete sa mnom na polje pomagati mi da natrpam u prikolicu sijeno. Sad odite u štalu. Ja ću vam počistiti jasle i donijeti kocku šećera. Farmer uzeo grablje i onda je pošao u štalu.
Konjima je rekao da izađu dok on počisti jasle. Čistio je, čistio, ali zakasnio je na polje. Rekao je, bolje da požurim. Otišao je po konje i konji su rekli da će oni voziti kočiju. Farmer kaže: idem samo po kočiju. Kočija je bila u njegovoj spavaćoj sobi jer nije stala u štalu zato što je imao puno konja. U međuvremenu Ružica kaže: ja sam trudna. Imat ću male konjiće, razveseli se farmer. Ali što ću s njima ako ih bude puno? Pa, razmislit ću. Razmislio sam. Dat ću ih svojim unučićima. Oni će se jako razveseliti. Pa dobro.
ilustraciju konja nacrtala je Luca Kelava
Vrijeme je da počnemo s pravljenjem novih jasli za konjiće. Farmer je otišao po sav materijal i uskoro su bile napravljene jasle za konjiće. Morat ću ih s nečim ukrasiti, pomislio je farmer. Zatim je rekao Oliveru da ga odveze u dućan. Vidio je prekrasan ukras za jasle i za samo 19 kuna. Odmah ga je kupio i pokazao Ružici, pa ju je zapitao: Ružice, jel ti se taj ukras sviđa? Da, sviđa mi se, rekla je Ružica. Jako je lijep.
Uskoro je Ružici bio termin za roditi. Rodila je 19 malih konjića. Farmer je polako premjestio jasle i stavio konjiće u njih. Tako, tu će biti sigurni, rekao je. Onda je Ružici rekao: Ružice, idi i ti kod njih da ne budu sami. Možda bi se bojali. Kad su došli njegovi unučići, odmah su krenuli u štalu da vide male konjiće. Ova će se zvati Cvetka, a ova će se zvati Ružmarinka, a ova će se zvati Tulipanka, a ova će se zvati Jorgovanka. Ova će se zvati Ljubičica, ovaj će će se zvati Jaglac, i ova će se zvati Crvena Ljepotica. Ovaj će se zvati Šarenić, ova će se zvati Bijelorepka, ova će se zvati Narančasta Kolija, ova će se zvati Loptica, ovaj će se zvati Bombončić, ova će se zvati Šarenorepka, ova će se zvati Bijeluška, onda Šarena, onda Krunica, a ova će se zvati Lini, ova će se zvati Moli, i ova će se zvati Lili.
Koje ždrijebe hoćete da vam poklonim? Ja bih Tulipanku. Može, ali Tulipanka ima tek jedan mjesec pa možda bolje da ostane kod majke, a najesen ću ti je pokloniti. Oni započnu dragati ždrijebe. Ne, oni su još mali i trebaju mira, reče farmer. I on Ružicu zajaše i sa svojim unucima pođe napolje. Tamo su se njegove unuke igrale dok je on kosio travu, a Ružica je stavljala sijeno u prikolicu. Potom reče Ružica: Gospodaru, mogu li sad otići brinuti se za svoju djecu? Dobro. Onda pošalji Olivera da mi pomogne.
Oliver se upravo zabavljao s njezinom djecom. Baš su slatki, rekao je. Mogu se ja brinuti za jednoga. Možeš, no mogu li te prije toga nešto pitati? Da li bi im ti htio postati otac? Otac? Kako? Da li bi im ti htio postati otac? Naravno, rekao je Oliver, ali ja nikada nikome nisam bio otac, nisam spreman za to. Mogu te ja pripremiti. Pođi sa mnom. Kad su došli u voćnjak, Ružica reče: Jesi spreman da te pripremim za očinstvo? Zamisli da sam ja mali konjić. Da vidim kako ti zabavljaš djecu! Možemo početi sa pripremama. Evo, ja ću ti objasniti pravila. Poslušaj me sada pozorno. Moraš biti primjer mojoj i tvojoj djeci. Sada možemo započeti.
Tata, rekla je Ružica, možeš li mi dohvatiti sijeno? E-e, derala se Ružica. A on ju nije umirivao. Ti uopće ne možeš biti otac, rekla je Ružica. Dat ću ti još jednu šansu. Ali ovaj me put moraš umirivati. Dobro, ali kako? Sad ću ti ja pokazati. Dobro, sad sam shvatio. E – e, derala se Ružica najjače što može. E – e! Tako ju je čuo čak i farmer. Što je, moje dijete, rekao je Oliver. Ne što je moje dijete, nego moraš ga umirivati. Sad ću ti ja pokazati. Evo, ti si dijete. Stani pokraj mene. Oliver se derao. Idem te umirivati, sad ćeš vidjeti kako. Šššš,šššš, tiho moje dijete, sad će ti mamica donijeti hranu i nositi te na svojim leđima. Kakva je to dernjava, rekao je farmer. Oliver uči kako da postane otac mojoj djeci, rekla je Ružica. Otac? Ali on ne može biti otac. Nije spreman za to.
Hajde, Ružice i Olivere, primite se posla. Sad ću vas ja rasporediti. Ružice, ti peri jabuke za pitu od jabuka, a Olivere ti mi pomogni kositi travu. Kad su bili gotovi, farmer reče: idemo kući. Mali konjići su se zabavljali s farmerovim unučićima. Baš su slatki, rekla je jedna od unuka. Da, a bili bi još slađi kad bi samo mene voljeli, ljubomorno je rekla druga. Ona je bila najzločestija. Ajde, konjići, samo mene volite, rekla je. Nemojte, rekla je prva. Ona vam može naškoditi. Oni su još mali, rekla je prva. Pa šta! Mogu voljeti samo mene.
Za to je vrijeme farmer pravio lutkice koje sliče konjićima kako bi uspio zavarati drugu unuku. Evo, moja draga unuko, rekao je farmer. To su pravi konjići, a ono su lutke, rekao je za prave konjiće. Kako si mi ti najdraža, prvu ću zaposliti kao poniznu sluškinju, i cijeli dan će morati ribati podove. Kako bi kazna bila još veća, zaključat ću je u sobu, a tebi ću nabaviti najskuplju haljinu. On joj je rekao da ode u sobu i da se pravi zaključana. Eto tako, rekao je farmer. Sad će deda tebe nabaviti najskuplje haljine. Potom ju je odveo u dućan, i kupio umjesto haljina tri guske. Pa to uopće nisu haljine, nego su to obične guske, rekla je druga unuka. Prevario si me! Više nikad neću dolaziti kod tebe. Onda je rekao najstarijoj da sada može izaći, a konjići i njihova majka živjeli su sretno do kraja života.
GROF I NJEGOVE TRI KĆERI
Bio jedan grof koji je imao tri kćeri. Kćeri su rekle ocu da im kupi stvari na koje je potrošio puno bogatstva. Te kćeri su zamolile oca da im kupi haljine, narukvice i druge stvari. Najstarija kći zatražila je od oca da joj kupi romantičnu torbu, i otac joj je kupio. Torba je bila od dukata.
Otac je rekao da kćeri odu nabrati gljive i da im onda sluškinja skuha juhu od tih gljiva. Kad su došle u šumu, naišle su na jednu kolibu u kojoj je živjela siromašna starica. Starica je nosila punu vreću krumpira. Zamolila ih je da joj pomognu. Najstarija kći je rekla: "Ne mogu ja nositi tolike vreće", a najmlađa je rekla: "Ja ću ih nositi." Starica se zahvalila i rekla: "Za to ću te nagraditi. Pošalji pismo svom ocu i napiši da ću se ja brinuti za tebe, i pošalji mu punu košaru ovih gljiva."
No najmlađa kći se nije htjela odvajati od svojih sestara, pa su sve ostale kod starice. Ona je poslala pismo svom ocu, a grof, kad je to čuo, jako se razljutio. Nije mogao dopustiti da se o njegovim kćerima brine jedna obična pučanka.
Smjesta je poslao potjeru, tristo momaka koji su jahali na konjima. No kćeri to nisu znale pa se izašle van da se malo prošetaju. Grofova potjera je došla do dvorišta gdje ih je vidjela, ukrala ih i dovela pred grofa. Grof je rekao da ispričaju što su radile kod starice. Najstarija kći započne: "Naišle smo na jednu kolibu i pomogla sam starici koja je nosila punu vreću krumpira i bile smo gladne. Zatim nas je starica zarobila pa smo živjele kod nje." Ona je lagala ocu. "Zašto, kćeri? Razočarale ste me. Oprostit ću vam, ali više nikad ne smijete lagati."
Grof je rekao da tu staricu odmah dovedu k njemu i potraga je pošla prema šumi. Vidjeli su drvosječu koji im je rekao da je kuća starice nedaleko odande. Potjera je došla u vrt pun ruža, gdje su zatekli staricu kako plete vunu. Starica im je ispričala sve što se dogodilo i onda je zapovjednik potjere rekao da grof želi razgovarati s njom.
Doveli su staricu pred grofa i on je zamolio kćeri da budu prisutne. Starica kaže da se kćeri nisu htjele javiti grofu. Tad je grofu sve postalo jasno i rekao je potjeri da staricu odvedu kući. Za kaznu više nisu smjele tražiti od njega ništa da im kupi. Mlade grofice su izašle van ispratiti staricu kući i onda su srele jednog kraljevića u kojega se najmlađa kći zaljubila i vjenčali su se nakon nekoliko dana. Ostale su se kćeri zaljubile u dva staričina sina. Imale su dvanaestero djece.
ČAROBNICA NATALIJA
Jednog jutra dok je čarobnica Natalija išla u svoju uobičajenu šetnju, srela je jednu osamljenu i tužnu djevojčicu Hanu, koju je upitala «Što ti se dogodilo, djevojčice?»
«Roditelji su mi umrli. I zato sam jako tužna.»
«O, kakve nezgode» - reče čarobnica Natalija. «Popij čaj sa mnom u mome dvorcu.»
«O, kakav dvorac» - reče Hana. «O, kako bih ja dala sve da imam takav dvorac!
«Znaš, otkrit ću ti jednu tajnu» - reče čarobnica Natalija. «Ja sam čarobnica. Mogu ti ostvariti da ti roditelji ponovo ožive. Pođi sa mnom. Reci mi gdje žive tvoji roditelji. Ali prije toga moraš nešto napraviti da ti roditelji ožive. Ovako.. moraš se preseliti na hrastovo drvo i svakog dana prehranjivati male gladne ptičice. «Dobro» - reče Hana.
«Učinit ću to».
I Hana ju je poslušala.
PROLJEĆE
Mali dječak Latin primijetio je da se svaki čas mijenja vrijeme. Malo mu je hladno, malo toplo i pitao je mamu: »Mama, što je to?»
«Objasnit ću ti sine. To ti je vrijeme u proljeće.»
«Da, ali što je to proljeće?
«Premali si da bi shvatio to. Zato ti idem van pokazati. Pogledaj gore u nebo. Primjećuješ li da padaju sitne kapljice? Te kapljice se zovu kišne kapljice. I kiša ti je česta pojava u proljeće. Jesi sad shvatio, mali sine?»
«Ne, mama još nisam!»
«Znaš, ajmo malo pričekati dok dođe tata, onda ćemo svi zajedno otići u park da vidiš što je proljeće.».
Netko zazvoni na vrata dring - dring.
«Gle, to je tata. O, stigao si!»
«Idemo sad otići u park, kiša je prestala i pojavile su se zrake sunca.»
«Vidi sine, sjedni se na ljuljačku da bolje vidiš. Vidi sve je zeleno - trava, drveće... I to ti je jedno godišnje doba zvano proljeće.»
«A, shvatio sam mama. Proljeće je zelena boja.»
«Ne, mili moj, dođi, idemo kod tete Augustine, ona je učiteljica prirode, pa će ti sve objasniti.»
Netko zazvoni Augustini na vrata dring-dring. To su bili Latin i njegovi roditelji.
«Augustina, ajde nauči Latina, što je to proljeće».
«Da, da bi razlikovao godišnja doba, moraš razlikovati boje. Pogledaj van i slušaj pažljivo. Čuje se cvrkut ptica selica, zujanje pčela, dječji smijeh na igralištima, žubor potočića...Ovo je godišnje doba u kojem svatko uživa, a ono se zove proljeće».
«Da, teta, a što se radi u to proljeće?»
«Djeca se igraju, roditelji beru cvijeće i daju ga svojim najmilijima.»
«A jel` ti itko ikad poklonio cvijeće?»
«Nije, teta, jer ja uopće ne znam što je to cvijeće.»
Cvijeće je svuda oko nas: visibabe, ljubičice, jaglaci, cice - mace, tulipani, jorgovani ...ono je raznih boja: plavo, crveno, bijelo, rozo, ljubičasto i žuto. Uberi koji cvijet pa ga daj mami, to bi ju jako veselilo.»
«Mama, ovo je za tebe!»
«Bravo Latine» nasmiješi se teta Augustina. Napokon si shvatio što je proljeće.
«Dođi opet kod mene da ti mogu pokazati što je ljeto i što se radi ljeti.»
«Dobro i hvala, teta Augustina, doći ću kod tebe na ljeto.»
I tako je dječak Latin saznao što je proljeće i zadovoljno se s roditeljima uputio kući.
LJETO
Latin je otišao teti Augustini na ljetne praznike. Latin je gledao kroz prozor i vidio razigranu djecu kako se brčkaju u svojim bazenima.
«Teta, što oni rade?»
«Kupaju se.»
«Ali što je to kupati se?»
«To što rade.»
«Ali šta to rade?»
«Objasnit ću ti. Ljeto je najtoplije godišnje doba.»
«Da, ali teta, ja još uvijek ne shvaćam što oni rade?»
«Objasnit ću ti samo dođi za mnom.»
«Ovo ti je bazen. A bazen imaju neki ljudi poput mog susjeda Anita. Zamolit ćemo ga da nam posudi bazen na kratko. Imamo dovoljno mjesta, a ti ćeš se moći svaki dan kupati. «
«Anito, možeš li nam posuditi svoj bazen na kratko? Ovo je moj nećak Latin. On bi se žarko želio kupati u bazenu, pa da nam ga posudiš samo dok ga ne nabavimo. Nema društva pa bi mu to bila jedina zabava. Dobro bi mu došla. «
«Latine, i to ćemo srediti. Mila, ovo je moja kćer Mila. Nadam se da ćete se dobro slagati.»
«Imam i košarkaški koš, pa možete vježbati košarku. Dobro bi vam došla. «
«Dođi Latine»- pozove ga Mila.
«Da, ali kako se igra ta košarka.»
«Pokazat ću ti Latine. Uzmeš loptu i baciš je u koš.»
«Da, ali što je to koš?»
«Vidiš ovo. Samo loptu ubaciš u koš. Gle ovako. Jel ti se čini zanimljiva? Ne, ja bi se radije kupao. Ali kako se to kupa?»
«Postoje razne stvari za kupanje. Vidiš ovo. To se zove kolut.»
«A kako se koristi?»
«Gle navuče se na trbuh. Provuku se ruke i tako se kupa.»
«Bojim se!»
«Ne brini. Kolut ti je siguran. Pokušaj i ti.»
«Ne, prvo ti. «
«Dobro, ali moraš steći sigurnost.»
«Ne razumijem...»
«Gle, objasnit ću ti, ako ti ne stekneš sigurnost, vječno ćeš se bojati koluta. Barem pokušaj. Ja ću ti pomoći. Za početak se guraj nogama. Evo pokazat ću ti kako.»
«Jel ovako?»
«Ne, ne tako!»
«Šta točno moram napraviti?»
«Moraš za početak vjerovati u sebe, moraš biti siguran da to želiš. Zatvori oči i guraj se nogama.»
«Prvo ti!»
«Ne, ne, ti!»
Dugo su se prepirali, a onda se Mila dosjetila:
«Brojat ćemo! Na koga brojalica ispadne, taj će prvi pokušati. Čudno, brojalica je ispala baš na tebe Latine. Znači, prvi ćeš ti pokušati! Samo hrabro!» - podupre ga Mila.
«Guraj se nogama i budi hrabar.»
«Dobro, ali ispravi me ako nešto ne bude dobro.»
«Dogovoreno.» - reče Mila.
Nakon 10 minuta, Latin se ohrabrio.
«Uspio sam! Uspio sam!» - usklikne Latin.
«Bravo Latine! Sada moraš naučiti i drugu vještinu u kolutu. Okreni se na trbuh i plivaj rukama i nogama.»
«Ovako?»
«Ne, ne tako! Moraš biti hrabriji.»
«A tako! Pokušat ću.»
«Ovako, moraš se prvo pokušati odgurnuti nogama i rukama.»
«Bravo Latine! Skužio si kako se pliva.»
Onda su Latin i njegova teta Augustina zadovoljno otišli kući. Svi su bili zadovoljni.
JESEN
Jesen je žarka ko žarki kist,
Žarko u jesen otpada svaki list.
Žarkost svaka ponekad pada
Bum! Tras! Bum! Bum!
Veselimo se svi jesen je tu.
U jesen je kišno vrijeme
Koje jako loše zna utjecat` na mene.
Jesen je draga i mila
U jesen se ponekad osjećam kao da imam krila.
Jesen je vruća ko vruća čokolada
Ponekad se uzdigne, ponekad pada.
Ja sam vesela ko` jesenske boje
Pogodi koje?
SRETAN KRAJ
U jednom dalekom kraljevstvu živio siromah Nikola koji nije imao ni kćeri ni sina. Onda je jednog dana sreo jednu siromašnu staricu Suzanu koja je rekla ako joj pomogne da će mu ispuniti svaku želju.
«Pa što ti moram pomoći?» reče siromah zbunjeno.
«Dopusti da noćas prespavam kod tebe, molim te samo jednu noć. Oluja se sprema, a ja nemam kuda.»
«Dobro, prespavajte kod mene, imamo svejedno praznu i udobnu sobu.»
«Dobro, onda koje je vaša želja?» pita starica Suzana.
«Moja želja je da dobijem dijete. Nije bitno kakvog je spola. Samo je bitno da ga dobijem.»
«Dobro, ujutro ćete dobiti dijete.»
Kad je svanulo jutro, čuje seljak neko plakanje pred vratima. Otvori ih i gle mala curica.
«Zvat´ću te Sunčica, jer si lijepa kao sunce. Krštenje će ti biti za mjesec dana. Cijelo selo će biti pozvano, a platit´će to sve naš kralj Zlatan. I Zlatanova će obitelj biti pozvana, pa zato će to biti posebno slavlje. Bit´će tu deset vrsta mesa, dvanaest torti i četrnest šarenih lampiona i Zlatanov će budući zet Ivica zaprositi Zlatanovu kćer Sašu.
Tako da će biti i malo romantično, a Ivičina kćer Saša je trudna, pa će to biti još veći razlog za slavlje. Svi će biti sretni i tako je i bilo.
Prošlo je mnogo godina i Sunčica, Nikolina posvojena kćer, je narasla velika. Sunčica i od Ivice i Saše sin Ivan su bili zaljubljeni.
MALA LJETNA ISTRAŽIVAČICA
Djevojčica Mia je odlučila kroz godinu pratiti promjene u parku po godišnjim dobima.
Ljeti je otišla u park koji je bio blizu njezine kuće. Zatekla je razigranu djecu kako igraju razne igre: nogomet, malu odbojku, skrivača i mnoge druge igre. Htjela im se pridružiti, ali onda je opazila nešto čudno - stari hrast u ljetu kao da je udahnuo novi život. Opazila je cvijeće raznih boja, cvrkut slavuja, zujanje pčela, čak je vidjela na nebu dugu koja se pojavila poslije kiše uz sunce koje ju je svojom toplinom grijalo.
Nakon toga pridružila se djeci. Napokon ih nagovori da i oni pođu s njom promatrati promjene po godišnjim dobima. Onda su otišli na jezero i vidjeli labudove. Popeli su se na leđa svojim novim prijateljima - labudovima i krenuli u istraživanje jezera. Labudovi su ih upoznali sa svojom prijateljicom vjevericom Verom koja im je otkrila mnogo toga o godišnjim dobima i uvela ih u jesen. Pokazala im je svoju duplju gdje je na jesen skupljala orahe, žirove, lješnjake za zimu. Ispričala im je kako je cijelu zimu provela spavajući zimski san i kako se jako veselila kad je došlo proljeće. Njezina prijateljica medvjedica Meda joj je dala par staklenki svog meda. Kako je slasno jela med! Bila je veselija nego ikad prije, jer ona obožava proljeće kad cvijeće cvate, kad se lastavice i rode vraćaju domu svom, kad je sve veselo, kad sve oživi. Mnoge životinje dobiju mlade i jako se veselila nekoj posebnoj stvari. A ta stvar je bila...u proljeće je ona postala majka.
Djeca su to neobično putovanje jako dobro podnijela, uostalom naučila su svašta o godišnjim dobima. I zato su bila jako vesela. Onda su ih labudovi doveli kući. Sve su te dogodovštine ispričali učiteljici, kao labudovi i vjeverica drugim životinjama. Svi su bili jako veseli i sretni što su upoznali tako dobre prijatelje.
ČUDO OD ŽIVOTINJA
Jedan jelen kojemu se činilo da ne pripada ovoj šumi odlučio je pobjeći u grad. I tako je i učinio. Preko noći pobjegao je u grad. A upravo u gradu počele su mu se događati nevolje. Kad je pobjegao iz šume naišao je neki lovac koji ga je htio ubiti, ali jelen se na sreću uspio spasiti. Preskočio je lovca i utekao mu. Ali lovac je poslao svoje pse na njega, pa su ga skoro izgrizli. Ali jelen ih je uspio sve pobijediti svojim rogovima. Lovac je shvatio da mu ne može ništa, pa je spustio pušku i podragao ga. I od tog dana su jelen i lovac postali jako dobri prijatelji. Lovac je obećao da više neće biti lovac i da neće ubijati jadne životinjice.
MAJČIN DAN
Majčin dan - dan svih mama. Tako je u školi djevojčice Mije bila priredba za Majčin dan. Svi su morali izraditi ponešto za svoju mamu. Mijin poklon bio je malo drugačiji od drugih. A to je bio samo jedan mali cvjetić.
A drugi su radili nešto kičasto i bogato. No, ipak Mijin je bio najljepši. Druga djeca su to vidjela, pa su joj se zbog toga rugala. Čak joj je jedna djevojčica Uršula rekla nešto jako ružno. A to je glasilo ovako: «Hej,ti gubitnice, taj cvijet je naprosto ružan. Srami se». Na to Mija odgovori tužno: «To je poklon za moju mamu».
Onda Uršula odgovori: «Sigurno joj se neće svidjeti.»
U školu su bile pozvane sve mame da vide prekrasnu priredbicu, koju su im njihova djeca priredila. Na to Uršula odjuri do Mijine mame i reče: «Gospođo Kinggross, vaša Mia me je udarila i to me jako boli.«
«To nije istina» rekla je Mijina mama. Moja Mia, ne bi nikoga udarila».
«Ali mene je Mia udarila, vjerujte mi». Onda je Mia dotrčala plačnim glasom i rekla: «Mama, to nije istina.»
Mama ju je čvrsto zagrlila i rekla : «Kćeri, ne boj se, vjerujem ti».
Ljutito je rekla Uršuli: « Želim ti nešto reći. Nadam se da ćeš to naučiti. I mali poklon se doima velikim kad je od srca.»
A za uzvrat Uršuli se je cijela škola rugala.
VALENTINOVO
Dan zaljubljenih. Na Valentinovo dogodilo se nešto prekrasno. U gradu je bio Valentinobal. Na Valentinobalu su bili svi zaljubljeni parovi. Bilo ih je puno. Na Valentinobalu su bili neke zaljubljene i vesele djevojke koje su bile maskirane u srce. I svaki muškarac je sa jednom zaplesao, a malo kasnije je bila otkrivena čarobna tajna. Ljubavno iznenađenje je bilo čarobno. Sedam kavalira plesalo je valcer sa prekrasnim djevojkama koje su imale frizuru u obliku srca. Malo poslije su počeli birati princa i princezu Valentinova. Izabrali su princezu dobru, nježnu i lijepu, a princ je bio romantičan kavalir. Onda su zaplesali u čast princa i princeze i pjevali: «Valentinovo, Valentinovo je najljepši dan!» Princ i princeza su rekli: «Hvala vam! Ono što smo mi htjeli je pomiriti rastavljene parove i da sve upoznaju romantične kavalire i da se zaljube u njih.«
Na Valentinovo jedni druge obradujemo s romantičnim ljubavnim darovima. Neki kupuju bisernu ogrlicu, a neki romantična odjela u obliku srca. I tako je ljubavni maleni štand postao veliki. Ali, na tom balu je bilo još jedno veliko iznenađenje, a to je bilo čarolija Valentinova. Čarolija Valentinova je bila što su princ i princeza začarali sve ljude i stare i mlade. Svi su se neprestano ljubili. Čak su se i princ i princeza zaljubili jedno u drugo. Tako je Valentinobal postao generacijama popularan. Njegujte ljubav.
ČAROBNI MASKENBAL
Bliže se maškare. Svi su veseli. Oblače se u čudne maske i plešu. Bio je festival. Svi se oblače u čudne maske koje su sami izradili. Bile su neobične, ali lijepe. Sve su bile zanimljive, a najzanimljivija je bila jedna velika i smiješna. Bila je šarena, a predstavljala je veselog klauna.
Klaun je bio majstor za trikove. Tako je od običnog papira stvorio prekrasnu masku. Svi su bili zadivljeni, a jedna djevojčica je bila toliko zadivljena da je rekla: »Možete li striček klaun obojati moga zeca?» Svi su se nasmijali i veselo gnjavili klauna. «Vidjet će te, ali ja ne mogu to sve napraviti.»
Svi su bili razočarani jer klaun ne može sam obojati zeca. Onda je klaun rekao: »Možda mogu ako mi vi pomognete.» Svi uzeli kistove i obojali djevojčinog zeca. Bio je tako šaren da su ga ljudi kasnije prozvali zečji klaun. Zečji klaun je nekim čudom zaplesao pa je povorka bila još veselija. Svi su bili jako zbunjeni i zadivljeni, a onda je zeko progovorio: «Ispeći ću vam krafne i naučit ću vas kako se to radi.» Svi su redom zahvaljivali i čestitali zecu, a klaun je stvorio peć i sve sastojke za pečenje krafni. Radili su krafne u različitim oblicima, a klaun im je za nagradu pokazao malo čarolije. Svi su uskoro postali izvrsni čarobnjaci.
Čak je jedna djevojčica stvorila veselu žabu koja je pjevala: «Volim maskenbal!». I Tako je veseli karneval postao poseban i svi su ga godinama pamtili, a zeko i klaun su osnovali svoj cirkus.
Putovali su svijetom i naučili mnogu djecu raznim trikovima. I ta djeca su pomagala svima sa svojim trikovima i svoje znanje prenijeli na druge.
ŠKOLSKI PRAZNICI
Počeli su školski praznici. Jedva sam čekala da počnu...
Već mi je bilo dosta škole i svega. Jedva sam čekala da počne ljeto, najtoplije godišnje doba, a i meni najdraže.
I znate što, potpuno sam zaboravila na školu. Samo se bućkam u bazenu i uživam... Sada nema nikakvih testova, samo mogu uživati u ljetnim vrućinama. Istina je da je malo prevruće, ali što se može, glavno je da nema škole. Sad kada nema škole sve je drugačije, manje se družim sa prijateljicama, ali duže spavam, uglavnom čitam ili se kupam u slobodno vrijeme. Bazen me totalno osvježi. Sada je sve neobično. Sada sam u Maloj kući koja je blizu moje škole. Kada gledam kroz prozor i vidim školu pomislim: «Kako se nismo dugo vidjele stara družice». Istina je da praznici kratko traju, barem za moj ukus, ali što se može, treba ih iskoristiti dok se može. I zato poručujem svoj djeci koja su na školskim praznicima: UŽIVAJTE DOK MOŽETE!